Ходочашћа

ОБНОВЉЕНА ЗАДУЖБИНА КРАЉА ДРАГУТИНА ПОД ЦЕРОМ
Радовање у Радовашници
Опљачкана и минирана од стране Немаца 1941, Црква Светих Архангела изнова је подигнута захваљујући Милици Абт, данас мати Евгенији, која је тако испунила завет дат мужу, православном Швајцарцу Адолфу Абту, на његовој самрти. Храм је верна реплика краљевске задужбине из XIV века и већ сад ново место важних окупљања

Текст и фотографије: Милан Јанковић

Православни верници из западне Србије упамтиће минуло лето по радосном догађају у манастиру Радовашница испод Цера. После више од седам деценија, поново је у својој раскоши засијала црква посвећена, као и сам манастир, Светим архангелима Михаилу и Гаврилу. Велике несреће изроде и велике подвижнике, људе храбре и скромне, који имају снаге да истрају у својој посвећености и учине велика дела. А обнову ове цркве складне архитектуре посебном чини и чињеница да је њена ктиторка и градитељка, предузимљива и племенита жена, овде стигла из богате Швајцарске, заменивши живот у удобности искушеништвом и монаштвом.
Градитељка манастирске цркве Милица Абт, сада монахиња, мати Евгенија, провела је живот у Базелу, у браку са Швајцарцем Адолфом, који је из католичанства прешао у православље. Супружници су се једно другом заветовали да ће се онај ко надживи свог брачног друга посветити Богу и манастирском животу. Тако је Милица, родом из Семберије, одабрала ову светињу у подножју Цера за свој нови дом. Али, она се није само духовно посветила манастиру, већ је постала и његов ктитор, поклањајући му сву своју имовину коју је зарадила током више од три деценије боравка у Швајцарској.

УЗ 9.000 СВЕЋА

У световном животу завршила је музичку школу „Корнелије Станковић” и гимназију у Београду. Пошто је потицала из породице на коју тадашње власти нису благонаклоно гледале, отишла је у Швајцарску 1972. године.
Та земља јој се допала, јер се у њој цене вредни и поштени људи. Становала је код једне жене у Базелу, учила немачки и временом упознала Швајцарца, по презимену Абт, које у преводу значи игуман. Био је јувелир, потицао из добростојеће занатске породице која је имала своју фирму.
Милица је ту радила као књиговођа, а у слободном времену помагала у српској Цркви свих светих у Базелу. Чистила, кувала, певала за певницом, помагала да се организују венчања, сахране и крштења, са мужем правила нафоре и божићне бадњаке које су продавали и тако давали прилоге за цркву. У њиховој кући чести гости били су владике и бројни српски свештеници.
Када јој се пре десет година муж упокојио, она је обилазила православне манастире у Србији и суседним земљама, желећи да се замонаши и испуни завет који му је дала. Определила се за манастир Радовашницу због цркве посвећене архангелима коју је требало наново зидати.
Радовашница је скрнављена у доба аустријско–турских ратова, као и за време Првог српског устанка, али највише је оштећена 1941. Тада су Немци преосталу манастирску имовину опљачкали, а конаке и друге зграде запалили. Све је изгорело. Тринаестог октобра 1941. манастирска црква је минирана и до темеља срушена.
Милица је постала искушеница 3. априла 2010, тачно шест година после смрти мужа, а замонашена је крајем јула 2013, уочи велике свечаности освештавања храма који је својим новцем сазидала. У знак поштовања и сећања, добила је монашко име мати Евгенија, као седам столећа раније кнегиња Милица, која је сазидала манастир Љубостињу. Између мати Евгеније и њене велике претходнице постоји још једна сличност. Као у Љубостињи, и у Радовашници је сваки комад камена, а има их око девет хиљада, некоме намењен.
– Добила сам благослов владике шабачког Лаврентија и игумана оца Николаја и упалила сам девет хиљада свећа за душе девет хиљада особа, и живих и упокојених – каже мати Евгенија, која је у претходне две године градње, по казивању присутних, живела за овај подухват.

ДАДЕ БОГ, А МИ ПРИГРЛИСМО

Архитекте и инжењери, стручњаци свих профила ангажовани на обнови Радовашнице, добијали су велико признање за своје умеће. Похвале су стизале и из иностранства и преко интернета из целог света, чак и од припадника других вероисповести. Када је на сајту видео фотографије са градилишта, један муслиман из Абу Дабија послао је електронском поштом изразе дивљења пред будућим изгледом цркве.
– Даде Бог да нађох народ с којим се могло радити. Нема ништа без разговора и договора. Све сам знала ко шта ради, а понекад сам била и престрога, у жељи да све што боље успе. Шта ћу, и ја сам само човек – каже мати Евгенија, која је од Епархије шабачке одликована Орденом Светог владике Николаја Велимировића. На свечаности освештавања цркве истим орденом одликован је и протојереј Драган Мићић из Линца за помоћ манастиру, док је грамата додељена Петронију Марковићу из Цириха.
Мати Евгенија Абт одавно се бави хуманитарним радом, а једно од њених доброчинстава је стална помоћ студентима Богословије – тренутно два сиромашна младића добијају њену финансијску помоћ. За време рата у Босни, у којем је доста чланова њене родбине погинуло, слала је хуманитарну помоћ. Обраћала се бројним фирмама у иностранству како би сакупила што више лекова, а знала је и да дође у Српску, у неку од болница, како би се лично уверила да су пакети завршили на правом месту.
– Овде, у Радовашници, природа је чиста, нетакнута, манастир има своју економију, и то ме додатно радује. Имамо све услове за производњу лековитог биља, чајева, меда, вина, џема, и да манастир од тога живи.
Мати Евгенија верује да ће све више људи долазити, заједно са децом и унуцима, и радовати се Господу у Радовашници.
– И ја сам пригрлила Бога као детенце мајку. Ни мене нико од цркве не би могао одвојити.

***

Здање по Драгутину
Главни архитекта Нада Јовичић Иванчајић и њен супруг Златан Вукосављевић, организатор посла, били су врло умешни и штедљиви, па је градња цркве коштала, сазнајемо, само 350 хиљада евра. Здање је урађено као верна реплика задужбине краља Драгутина из XIV века. Саграђено је новим материјалима, зид је трослојан. Споља је камен дебљине тридесет сантиметара, у средини исто толико дебела изолација, а унутра, због фрескописања, цигла.

***

Под вечним покровом
– У храму имамо подно грејање, акустика је изузетно квалитетна, црква је покривена опекарским црепом, који је печен на преко 2000 степени. Глазиран је и нарочито премазиван, што га чини вечним. Презадовољна сам – каже архитекта Нада Јовичић Иванчајић. – Било ми је велико задовољство да сарађујем на овом пројекту са братством и сестринством манастира у Радовашници, а посебно, наравно, са мати Евгенијом.

***

Светиња с крајоликом
Освећење обновљене светиње у Радовашници привукло је доста света из западне Србије, Семберије, Шумадије, Бачке, Румуније и Бугарске. Дирнуло их је гостопримство у манастиру, уметнички програм у којем су учествовали хорови и фолклорне групе, а нарочито овај крајолик, у којем су и Црква Покрова Пресвете Богородице сазидана 1988, извор лековите воде, два столетна бора и амбар који су под заштитом државе, поток који пролази у непосредној близини...